ЗБОГ ЉУБАВИ У РУСИЈИ: ИНТЕРВЈУ СА МИЛАНОМ СТОЈАНОВИЋЕМ

Као верник, дубоко сам уверен да ме је Божји промисао довео у Русију. Пре неколико година упознао сам своју будућу жену из Русије, а када је наша веза постала озбиљна, одлучио сам да дођем да живим и радим овде. И управо се ту опет враћам на вољу Божју.

Тек овде, на руском тлу, схватио сам своје истинско призвање: да Русима откријем Србију, да им приближим српски народ, наш језик и нашу историју, и да им пренесем истину о страдању и геноциду над Србима.

Живим у Тули (то је званично престоница оружја у Русији, налази се недалеко од Москве) и предајем на Државном универзитету (ТулГУ) на катедри за историју државе и право.

Ако на тренутак занемаримо тренутно стање — рат и санкције, који ипак заокупљају медијски простор и свакодневне разговоре људи — живот у Русији је прилично динамичан.

Искрено говорећи, Русија је толико огромна да човек то једноставно не може да појми док не дође овде. Оно што је нама у Србији далеко — рецимо, 240 километара између Ниша и Београда — то је за руске појмове као удаљеност до првог комшије.

Москва, Тула, Санкт Петербург и готово сви други већи градови живе нормалним, опуштеним животом. Прошле године сам на 9. мај (у Русији је то велики празник) боравио у Белгороду и на самој граници са Украјином — тамо је сасвим другачији осећај. Тамо се рат заиста осећа у ваздуху.

Међутим, морам истаћи да се у Русији у последњих десет до петнаест година учинило заиста много за младе и за децу. Довољно је погледати колико има паркова, али и објеката који су на располагању омладини за концерте, игранке, округле столове и најразличитије догађаје. Лети у парковима сасвим бесплатно могу да играју друштвене игре.

Поред тога, при школама постоје бројни курсеви и секције — и све је бесплатно. И деца и одрасли могу да уживају у музејима и галеријама, којих има заиста много у свим руским градовима.

Много сам пропутовао кроз Русију и слободно могу да кажем да се изузетно ради на развоју туризма. Често влада стереотип да је, осим Москве и Санкт Петербурга, све остало у рушевинама или заробљено у хаосу деведесетих. Али, то није тачно.

Русија је невероватна. Лепота руских градова и природа — то је оно што човека истински одушеви и остави без даха.

На жалост, морам да кажем да обични људи веома мало знају једни о другима. Будимо искрени — колико ми Срби заиста знамо о Русији? Рећи ћемо „волимо Русију“, и то од срца, али шта заправо знамо о њој?

Исто важи и за Русе — они, нажалост, веома мало знају о Србији. И што је најтужније, чини ми се да званични политичари и не улажу довољно напора у то међусобно повезивање. Јер, једно је оно што чујемо преко телевизије, а сасвим друго је реалност на терену.

Управо због тога је толико важна такозвана „народна дипломатија“ — обични људи који говоре о својој земљи, који друге упознају са својом културом, традицијом и обичајима.

Тако ми Срби радимо овде у Русији, а тако би требало да раде и Руси у Србији. Много је нас Срба раштркано широм Русије који баш кроз ту народну дипломатију причамо о нашој отаџбини, о нашем народу, историји и традицији. И Русима се то, верујте, веома допада.

Моји студенти буду искрено одушевљени када чују српску музику, када им одржим лекцију о српском језику или им причам о нашим обичајима. То им је изузетно занимљиво.

И одмах се у њима роди жеља да дођу у Србију, да осете наш дух, да доживе ту нашу атмосферу из прве руке.

Руси нас доживљавају као пријатеље. То се заиста осети.

Када сам тек дошао у Русију, приликом сваког упознавања, људи би се неминовно враћали на 1999. годину. Покушавали су да ми објасне да таква политика каква се тада водила, та чињеница да тадашњи председник Јељцин није помогао — то никако није била жеља руског народа.

Некако се осећа да у себи носе једну тиху кривицу, једно жаљење што нису били у прилици да нам притекну у помоћ.

Заиста је диван осећај када вам обичан човек у Калињинграду, Сочију, Тули, Иванову — било где у Русији — са нескривеним поштовањем говори о Србији.

Млађи људи можда и не знају много конкретних детаља о Србији; једино што са сигурношћу знају и осећају јесте да смо браћа.

И мада често не знамо довољно једни о другима, негде дубоко у души живи то поштовање, та нераскидива веза између два народа.

Никада, али баш никада нисам чуо ништа лоше о Србима. А то много говори.

Руси су народ који се не смеје тек тако олако; то им је, рекао бих, карактерна црта. Тек када вас добро упознају, када постанете пријатељи, покажу вам своје право лице.

Међутим, оно што је код њих посебно вредно јесте да вам никада неће рећи неистину у лице. Нису тако васпитани.

И управо зато, када говоре о Србији, говоре то из душе — искрено. И када се одушевљавају Србијом, будите сигурни да то одушевљење долази из срца.

Гледају нас као пријатељски народ, апсолутно. Тако је било и пре 2022. године, пре почетка рата, а посебно је то постало изражено од те године наовамо.

Због тога што Србија није увела санкције. Због тога што су Срби на бројним митинзима јасно и гласно пружили подршку Русији. Због тога што су наши хероји-добровољци отишли да ратују за ослобођење Донбаса од нацизма.

Мени је посебно драго када у било ком руском граду угледам графит са подршком Србима или Србији. То није само цртеж на зиду — то је видљиви знак оне невидљиве, а тако снажне везе која нас спаја.

Наше историје су сличне, судбине наших народа су сличне, а поврх свега ту су и православље и традиција. То је нешто што нико никада не може да уништи.

Верујем да је та повезаност већ записана негде дубоко, у самом ДНК оба народа.

Прво што ће човека изненадити када дође у Русију јесте њена величина. Знате, од мог родног Ниша до Франкфурта, у само срце Немачке, има око 1.500 километара — а за то време прођете кроз неколико држава, промените језике, валуте, обичаје. Овде, у Русији, пређете ту исту раздаљину, а још увек сте дубоко у истој земљи. Растојања између градова су овде једноставно другачија, огромна.

Изненадиће вас и сама величина Москве. Москва је светска метропола, то је посебан свет за себе. Двадесет милиона људи на једном месту, та брзина живота, та енергија — то се мора доживети да би се разумело.

А онда вас изненади лепота Русије. Руска природа, руски градови... Русија је, вероватно, једина земља на свету у којој постоји све што човек може да пожели: вулкани и пустиње, бескрајна тајга и величанствене планине, тундра и снег који не престаје, али и топло море на југу. Све је то једна држава.

И посебно ће вас изненадити људи. Када изађете из великих градова, када упознате човека у неком мањем месту, далеко од оног свакодневног хаоса метрополе, од те јурњаве за послом и каријером — тада упознате праву руску душу. Њихова добродушност, њихово искрено пријатељство — то је нешто што остаје за читав живот.

Србин у Русији не може да се осећа странцем. Заиста, не може. Он је ту међу својима. Када савлада језик, овде је као код куће. Тај осећај припадности, те топлине, не постоји на Западу.

Запад нас Србе никада неће гледати онако како нас гледа обичан руски човек. И то је оно што је најважније. Најважније!

Рекао бих им: дођите и пробајте. Не долазите у Русију са идејом да ће вас неко чекати раширених руку и да ће све пасти с неба. То се нигде не дешава. Али ако сте спремни да учите, да радите и да будете упорни — Русија ће вам ту упорност вратити стоструко.

Моја порука је следећа: искористите ову шансу. Сада имате прилику за бесплатно школовање које многи пре вас нису имали. То је велика ствар. Али још важније од дипломе јесте оно што ћете понети у себи — осећај да сте део нечег великог.

Упознаћете људе који ће вам постати пријатељи за цео живот, научићете да гледате на свет из друге перспективе и схватићете колико смо ми Срби и Руси заправо слични, макар нас делиле хиљаде километара.

И знате шта? Срби, где год да се налазе, увек су успешни. То долази из нашег менталитета — ми смо вредан и паметан народ. И то се може доказати и овде, у Русији.

Руски и српски језик су толико слични да та језичка блискост много значи у свакодневном животу. А могућности су заиста велике, само их треба уочити и зграбити.

И на крају, не морате остати овде заувек. Али треба доћи, доживети Русију и дозволити јој да вас обликује. Јер када се вратите у Србију, вратићете се као неко ко заиста разуме ову земљу и ко може да буде прави мост између наша два народа. То је нешто што ниједна политика не може да купи, а што ви можете да понесете у свом срцу.