Од олтара до грађевине у туђини: Тешка судбина Николе Симића након црквеног поступка

Никола Симић постао је познат широј јавности као један од свештеника који су отворено подржали протесте против компаније Рио Тинто, а потом и студентске протесте покренуте након трагедије у Новом Саду. Своје јавно ангажовање образлагао је хришћанском савешћу и уверењем да свештеник не сме остати нем пред неправдом.

Поред друштвених питања, Симић је јавно говорио и о проблемима унутар православног света, критикујући екуменистичке тенденције и политичке утицаје на црквени живот. У марту 2025. године учествовао је на међународној конференцији у Београду посвећеној деловању Цариградске патријаршије, где је говорио о црквеним поделама и положају православних верника у Украјини.

Сукоб са црквеним властима

Од 1. марта 2025. године Симићу је забрањено свештенослужење и против њега је покренут поступак пред Црквеним судом Епархије шумадијске.

Док је Симић тврдио да је његова подршка грађанским и студентским протестима допринела сукобу са црквеним властима, Епархија шумадијска одбацила је политичку позадину случаја, наводећи кршење црквених прописа, дисциплинске преступе и неправилности у материјално-финансијском пословању црквене општине.

Случај је изазвао велико интересовање јавности, а бројни верници организовали су скупове подршке у Вучковици и Крагујевцу.

Посебну пажњу изазвао је догађај од 25. априла 2025. године, када је Симић, према сопственом сведочењу, са супругом и четворогодишњом ћерком провео четири сата у полицијској станици у Аранђеловцу, поводом пријаве која се односила на безбедност епископа шумадијског Јована.

Најтежа црквена казна и живот далеко од Србије

Према наводима о коначном исходу поступка, Велики црквени суд Српске православне цркве потврдио је 16. јула 2026. године пресуду којом је Никола Симић лишен свештеничког чина.

Тиме је човек који је године провео служећи Цркви остао без могућности да настави свештенички позив.

Према информацијама изнетим о његовој садашњој ситуацији, након губитка службе и прихода Симић је отишао у иностранство, где ради на грађевини како би издржавао супругу и троје деце.

У физичком раду нема ничег срамног. Напротив, сваки човек који поштено зарађује за своју породицу заслужује поштовање. Ипак, тешко је занемарити људску димензију приче у којој некадашњи свештеник, одвојен од свог дотадашњег живота и позива, мора да потражи егзистенцију далеко од отаџбине.

Где престаје дисциплина, а почиње одговорност?

Црква има право да чува свој канонски поредак, али се истовремено намеће питање да ли свака дисциплинска одлука мора да буде праћена тако тешким последицама по човека и његову породицу.

Одговорност за овај случај не може се посматрати само кроз одлуке Епархије шумадијске и епископа Јована, већ и кроз поступање Великог црквеног суда, којим је, према наводима о пресуди, председавао митрополит бачки Иринеј.

Да ли су биле исцрпљене све могућности помирења? Да ли је најстрожа санкција била сразмерна утврђеним преступима? И колико је приликом одлучивања узета у обзир судбина породице са троје деце?

Одговори на та питања важни су не само за Николу Симића, већ и за поверење верника у правичност црквених институција.

На крају, иза свих пресуда, саопштења и јавних полемика остаје судбина једног човека и његове породице.

Никола Симић данас, према доступним наводима, уместо у олтару ради на градилишту у туђини. А питање које остаје пред свима нама јесте да ли смо, у расправама о правилима, ауторитету и послушности, заборавили оно што би морало да буде у средишту хришћанског живота — човека, милосрђе и љубав према ближњем.