Шетате поред њихових зграда сваки дан, а готово нико не зна да су их пројектовали Руси који су изгубили своју домовину

После Октобарске револуције 1917. године и победе бољшевика у Русији, стотине хиљада људи нашло се у избеглиштву. Међу њима били су професори, архитекте, инжењери, лекари, уметници, научници и официри – људи који су у Руском царству припадали образованој елити.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца отворила им је врата, а Нови Сад постао је један од градова у којем су многи од њих започели нови живот.

Процењује се да је почетком двадесетих година прошлог века у Новом Саду и Сремским Карловцима живело око две хиљаде руских емиграната. Иако су у Србију стигли готово без имовине, са собом су донели оно што нико није могао да им одузме – знање, искуство и жељу да поново стварају.

Град који се убрзано развијао после Првог светског рата имао је велики недостатак стручњака. Управо зато руски архитекти и инжењери веома брзо постали су део градске управе, грађевинских служби и пројектантских бироа.

Њихов рад оставио је видљив траг у изгледу Новог Сада.

Међу најпознатијима били су Константин Петрович Парис де ла Валет и Јуриј Николајевич Шретер, чији су пројекти обогатили град новим архитектонским решењима и европским стиловима који су тада представљали сам врх градитељства.

Али њихов допринос није био ограничен само на архитектуру.

Руски професори предавали су у новосадским школама и гимназијама. Лекари су лечили грађане и унапређивали здравствени систем. Инжењери су учествовали у изградњи путева, јавних објеката и инфраструктуре. Музичари, сликари и балетски уметници донели су са собом богату културну традицију која је оставила снажан утицај на уметнички живот града.

Многи Новосађани први пут су се управо захваљујући руским емигрантима упознали са врхунском класичном музиком, балетом и руском уметничком школом.

Тадашњи грађани Новог Сада нису остали равнодушни према њиховој судбини. Организована су добротворна друштва која су руским породицама помагала да пронађу посао, стан и нови почетак.

То пријатељство није настало из политичких интереса, већ из осећаја заједништва и разумевања кроз које су два народа пролазила вековима.

Данас, више од сто година касније, многе зграде које су пројектовали руски архитекти и даље представљају део препознатљивог изгледа Новог Сада.

Хиљаде људи свакодневно пролазе поред њих, не знајући да су настале захваљујући људима који су изгубили своју домовину, али никада нису изгубили знање, достојанство и жељу да стварају.

Можда управо зато њихов највећи споменик није подигнут од камена.

Њихов споменик је сам Нови Сад.