УСРЕД БЕОГРАДА ПИТАО КАКО „УБИТИ ВИШЕ РУСА“ — КО ЈЕ НАЦИСТИЧКО КОПИЛЕ МИХАЕЛ МАРТЕНС?

Немачки новинар Михаел Мартенс, дугогодишњи дописник листа „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ (ФАЗ), питао је украјинског председника Володимира Зеленског шта Европљани конкретно могу да учине како би помогли Украјини да „убије више Руса“, након чега је додао — „више руских војника“.

Да те срамотне речи изговорене су у сред Београда. У престоници Србије. У земљи у којој велики део народа Русе и данас сматра братским народом.

КО ЈЕ БЕСРАМНИ МИХАЕЛ МАРТЕНС?

Михаел Мартенс је немачки новинар и аутор, рођен 1973. године у Хамбургу. Годинама прати Балкан, Србију, Косово и Метохију и политичке прилике у југоисточној Европи.

ДЕДА МУ ЈЕ БИО ОФИЦИР ВЕРМАХТА

Мартенс потиче из нацистичке породице: Његов деда Ханс-Херман Мартенс је био члан нацистичке партије и високорангирани официр у Врховној команди Вермахта под командом Алфреда Јодла, осуђеног у Нирнбергу за злочине против човечности.

Мартенс је објашњавао да је управо преко породичне историје, историја Трећег рајха за њега престала да буде нешто апстрактно и постала лично питање, те да је то допринело његовом интересовању за немачку и европску историју. Али управо због познавања сопствене породичне прошлости могло би се очекивати да Мартенс буде међу онима који најбоље разумеју колику тежину у Европи имају речи о убијању припадника другог народа. Посебно Руса. И посебно када те речи изговара Немац у Београду.

А ОНДА ЈЕ СТИГЛО „ОПРАВДАЊЕ“

Мартенс је за недељник „Време“ објаснио шта сматра својом грешком. И ту прича постаје још контроверзнија. Мартенс није рекао да је погрешио зато што је говорио о „убијању више Руса“. Као своју велику грешку навео је употребу речи „ми“ у формулацији „ми Европљани“. Објаснио је да као новинар не може да говори у име Европљана и да је новинарски исправније било питати: „Шта европске земље могу да учине?“ Другим речима, његова примедба самом себи односила се пре свега на то у чије име је поставио питање. Не на суштину онога што је рекао. МАРТЕНС: ВЕЋ МЕСЕЦИМА РАДИМ НА ЕСЕЈУ „УБИЈАЊЕ РУСА“. Мартенс је потом за „Време“ открио још нешто. Рекао је да већ месецима ради на есеју чији је наслов „Убијање Руса“, са поднасловом „Шта Европа мора да уради“. Као историјску инспирацију навео је причу о Винстону Черчилу и британском официру Фицроју Маклејну, који је током Другог светског рата био британска веза са Титовим партизанима.

Мартенс је свој став повезао са ратном логиком према којој је циљ био наношење што већих губитака немачким снагама. Затим је свој став пренео на данашњи рат у Украјини. Према његовом објашњењу, одговорни западни политичари требало би да размишљају о томе како руској војсци нанети толике губитке да Путин више не може да их надокнађује и буде принуђен на окончање рата. То је, дакле, много више од случајно изабране речи на конференцији. То је политичко-војна теза коју је Мартенс накнадно јавно бранио. Јсвно је бранио своју мржњу и позив на истребљење једног народа.

ЗАШТО ОВО ПОСЕБНО ОДЈЕКУЈЕ У СРБИЈИ?

Можда неко ван Србије не разуме зашто овакве речи овде изазивају толико огорчења. Али Срби нису заборавили своју историју. Нисмо заборавили 1914. годину и одлуку Руске империје да стане уз Србију у тренутку када је Аустроугарска кренула на нашу земљу. Нисмо заборавили огромну цену коју је Совјетски Савез платио у борби против нацистичке Немачке. Нисмо заборавили ни војнике Црвене армије који су 1944. године, заједно са југословенским снагама, учествовали у борбама за ослобођење Београда. Руси за многе Србе нису безимене фигуре на телевизијској мапи ратишта. То је народ који велики део Србије већ генерацијама назива братским.

СРБИЈА ИМА ПРАВО ДА КАЖЕ — НЕ У НАШЕ ИМЕ

Србија, земља која је током 20. века изгубила огроман број људи у ратовима, има посебан разлог да буде осетљива када се смрт претвара у политичку рачуницу. Зато из Београда треба да се чује једноставна порука: Не у наше име. Не желимо „више мртвих Руса“. Нећемо ћутати када неко у престоници Србије говори о убијању припадника народа који велики број Срба сматра братским. Политика пролази. Владе се мењају. Границе и савези кроз историју долазе и одлазе. Али народ памти.

И зато Србија памти ко је са њом делио најтеже тренутке њене историје - братска наша Русија.

Исток Инфо Пулт

Чувамо српску историју, културу и сећање од заборава.