„ХВАЛА ТИ, СИНЕ“ — ОТАЦ ХЕРОЈА АЛЕКСАНДРА БИЈЕЛИЋА: „ЧЕТВРТА ЈЕ ГОДИНА, А КАО ДА ЈЕ ЈУЧЕ БИЛО“

Мој син се родио у Србији, 12. августа 1995. године. Нисмо планирали да долазимо у Русију, међутим почело је бомбардовање и остали смо овде. Завршио је кадетску основну школу. Као син био је миран, поштен, васпитан и одговоран. Није био човек који тражи лакши пут.

Све своје особине повукао је од мене и од његове мајке. Ја сам био фин и поштен, исти такав је и он био. Волео је све сам да оствари, није очекивао ничију помоћ. Завршио је војну школу, није се борио да добије ближе градове, већ је остао последњи и отишао на границу Русије и Кине. Јако је волео спорт. Волео је и Србију и Русију.

Волео је спорт. Био је капитен кошаркашке екипе у основној школи. Када је уписао средњу школу, није видео ништа друго осим тога да буде војник. То је био његов избор.

Видео је шта се дешава са Косовом, видео је шта се тада дешавало у Русији. Сам је решио да постане официр. Моје мишљење је да би, да се ово није десило, далеко догурао. Након годину дана као официр одмах је добио пушку и пиштољ. Била је светла будућност испред њега.

Када је овде служио војску, било је страшно. Овде где живимо налази се аеродром и одатле авиони иду за Сирију. Као отац, са једне стране сам био поносан на њега, а са друге сам се молио да не избије рат. И ето, дошао је рат ту, испред врата.

Он је знао. Када је почео рат, знао је где иде јер је био официр. Нама није хтео да каже. Рекао је само: „Мама, тата, идем на вежбу.“ Једино што ми је рекао било је: „Тата, 12 дана и 12 ноћи идемо возом, слабо сам спавао, нема кувано и не успем увек да се окупам.“ У сваком разговору био је храбар, да ми не видимо да се боји. Питао је нас имамо ли пара, како смо. За нас се бојао. Тај страх нам није показивао. Увек је био насмејан, увек се држао. Једном сам га питао: „Сине, можеш ли побећи одатле?“ А он ми је рекао: „Тата, шта си ми то рекао? То си ми сада рекао и никад више.“ Јер он је официр. Он није могао да остави своје људе.

То значи да смо га ја и жена добро васпитали. Био је поштен човек. Мени је тешко, плачем дан и ноћ, и моји другови исто. Правилно сам васпитао сина. Тешко је. Ко каже да време лечи све — тај лаже. Четврта је година, а као да је јуче било. Кад умрем, тад ћу заборавити.

Мене овде спасава то што имам другове, Евгенија и Виктора. Толико раде за мог сина, да покажу свима да је Александар херој. Воде ме по школама, где се приказују филмови о Александру.

Код његове школе направили смо музеј, клупу хероја, и тамо је нацртана његова слика и цела његова биографија. Били смо у Москви, у Думи, позвали су нас као породицу хероја. Добили смо признања, медаље, написана је песма о Александру. Радимо на томе да се име мог сина никада не заборави. Докле год то радимо, он је ту. Он је са нама жив.

Да више воле родитеље, да слушају у школи, да буду добри ђаци, да не пуше, не пију и не дрогирају се. Морамо имати поштовање. Треба волети своју државу и треба да се држимо заједно.

У Русији децу већ у вртићу воде по музејима и упознају их са причама о јунацима. Обилазе војне споменике, разговарају са официрима, уче о историји, застави, химни и поштовању према онима који су дали живот. Код њих је у крви да поштују јунаке и да познају историју. Сваки дан у школама почиње руском химном и подизањем заставе.